Posle bizarne avanture u Bizzare baru, te do sad Neviđenog burgera u The Master Craft Brewery (neprijatno iskustvo opisano je u prethodnoj epizodi), došlo je vreme da se serijal Hamburgeri u Banjaluci vrati u normalne tokove – onaj banjalučki prosek, bez nepredviđenih okolnosti, koji me je pratio većim delom ovog poduhvata. Pizzeria Italy pokazala se kao pravi izbor što se toga tiče. Sa druge strane, rezultiraće to ne baš uzbudljivom recenzijom, s obzirom da burger ni u jednom segmentu nije odskakao od već pomenutog proseka i daleko je od bilo kakvog nadahnuća za iole inspirativniju pisaniju…
Italy se nalazi u tržnom centru Mercator, tik uz Malu stanicu (čiji dry aged burger predstavih nedavno). Iako ovaj lokal nosi predznak “pizzeria”, taj segment italijanske kuhinje ovde čini tek delić poprilično bogate ponude. Svakakvih jela tu ima (specijaliteti sa mesom, ribom, sendviči…), srednjeg do nešto višeg cenovnog ranga, a svoje mesto u jelovniku od skora je pronašao i jedan hamburger. Plan je bio da ga testiram posle Jelen Puba DTA, ali kuhinja u tom nesrećnom pubu sada uopšte ne radi, pitanje je i da li će proraditi, te će ta priča (možda) biti nastavljena nekom drugom prilikom. A želja mi je da je ispričam – više zbog emotivne vezanosti za prostor u kojem se nalazi pomenuti pub, nego zbog samog hamburgera (nekadašnji Knez, kultno mesto u kojem su mladalačke dane, uključujući i potpisnika ovih redova, u alkoholu i veselju svojevremeno provodili svi metalci, hardcoraši, alternativci i punkeri grada na Vrbasu). No, da se vratim na Italy…
Burger sa slaninom – kratko i jasno. Nedostatak inspiracije i kreativnosti odlika je većine do sada testiranih lokala u gradu, što je šteta, jer burgeri ostavljaju toliko prostora za šaljivije i primamljivije nazive od ovih suvoparnih (pogledati npr. jelovnik u beogradskom Intergalactic Dineru). Fotka u meniju takođe nije naročito reprezentativna (ako ništa, bar je autentična, a ne maznuta sa interneta), dok reklama za ovaj burger uopšte ne postoji. Čak štaviše, Facebook ili Instagram stranicu ove pizzerie ne mogu ni da pronađem! Marketing, dakle, nula bodova, što je u eri društvenih mreža potpuno neobjašnjivo. Ali dobro, ostavimo sve to po strani, tu smo ipak zbog hrane, te prosledih narudžbu ljubaznom konobaru i 20-ak minuta kasnije, burger je poslužen.
U tanjiru, pored brda tzv. dollar chips krompirića i posudice sa dodatnim burger sosom, nalazi se hamburger koji čine pecivo, meso, slanina, sir, zelena salata, paradajz, luk, kiseli krastavci i sos. U teoriji, nema greške sa ovim sastojcima – to je otprilike sve što i jeste potrebno za idealan hamburger.
A da li je ovo bio idealan burger? Pa i ne baš.
Ovde bih se vratio na onu priču o banjalučkom proseku sa početka teksta – ništa loše, ali nažalost, ni ništa posebno pohvalno nemam za reći. Plusevi su već pomenuta struktura burgera i sastojci koji su uvek igranje na sigurno – sos je korektan (majonez/sitno seckani kiseli krastavčići, eventualno ceđeni limun i ljutkasti tragovi nečeg crvenog, možda chili paprike ili kajenskog bibera), slaninica ne preterano napadna, ostatak sastojaka skladnog ukusa, dok bih kao najveću zamerku pomenuo meso. Poprilično je tanko (debljinom i količinom, maksimalno 130-150 grama) i strukture kao u recimo Big Macu. S tim što u Big Macu dobijete dve ovakve pljeske, dok je ovde samo jedna. To meso se baš i nije osećalo u kombinaciji sa slaninom i svim ostalim sastojcima, dok ni samo pecivo nije pomagalo – iako dobro podgrejano, osetno je da nije bilo naročito sveže, a verovatno ni današnje.
Što se vizuelne prezentacije tiče, bilo bi to mnogo bolje da ogroman list zelene salate nije prekrio kompletan sadržaj burgera. Iz kog god ugla da ga osmotrite ili probate da uslikate, sve što će da se vidi je pecivo i zelena salata. Nikad mi neće biti jasno zašto se većina lokala u Banjaluci odlučuje na takvo serviranje zelene salate, umesto da istu iseckaju na komadiće (svakako ajsberg ili kristal umesto putarice). Vizuelno bi to bilo dosta reprezentativnije, a uzima pet sekundi vremena. Što se ostalih sastojaka tiče, i oni su površno/ne naročito posvećeno nabacani (videti fotku) – jednostavno, pristup sa prilozima kao u klasičnoj usputnoj roštiljnici izgleda da je Ahilova peta većine restorana u gradu (čast izuzecima, prepoznaće se), pa i ovog o kojem je trenutno reč. Simetričnost i precizno slaganje sastojaka upravo i jesu najvažnije vizuelne razlike između burgera i standardne pljeskavice, a u tom segmentu malo koji od restorana u Banjaluci zaslužuje prolazne, a kamoli najveće ocene.
Dodatni sos i dollar chips krompirići nisu loši, i upotpunili su ovo jelo u smislu da gladni ostati nećete, jer ovo jeste kompletan obrok koji će vam pošteno napuniti stomak.
E sad, cena ovog burgera je 8,5 KM. To je OK cifra ako je burger baš dobar, a da uz to uvažimo i činjenicu da je ova pizzeria generalno na dobrom glasu. Međutim, ovaj burger jedino je moguće pozicionirati u nekakvu zlatnu sredinu gde spada i većina do sada testiranih. To je onaj prepoznatljivi “može se pojesti ako me put kojim slučajem ovde ponovo navede” momenat. OK, ali nažalost, ništa specijalno.
Za preporuku, dakle, nisam naročito siguran, ali u svakom slučaju pohvalno je to što se iz dana u dan u Banjaluci pojavljuju nove lokacije i restorani koji u ponudu ubacuju i burgere. Ostaje nada da će se u ne tako dalekoj budućnosti pojaviti neko ko će i u teoriji i u praksi pokazati kako sve ovo zaista treba da se radi.
~ Burger sa slaninom ~
Lokacija: Pizzeria Italy, Aleja Svetog Save 69, Banja Luka
Cena: 8,5 KM (burger + pomfrit)
Brzina usluge, cca: 20 minuta
Pecivo: 5/10 ● Meso: 5/10 ● Sos: 6/10 ● Prilozi: 6/10 ● Ukus: 6/10
(Kako funkcioniše sistem ocenjivanja?)
Generalna ocena:
6
