Gastronomski serijal, tačnije istraživački pohod na banjalučke ugostiteljske objekte svih profila koji u svojoj ponudi imaju hamburgere, nastavljen je u restoranu Trezor. Povod za nešto dužu pauzu opet je bio grad Beograd, gde sam i ovaj put, pored praćenja divnog jednog koncerta skandinavske ekipe Sólstafir / Myrkur / Árstíðir, takođe istraživao hamburgere. Valjalo je utvrditi gradivo u nedavno otkrivenom Submarine Burger baru, ali nije to bio jedini burger koji pojedoh tih dana…
Brat Lazar preporučio je kafanu/pub pod nazivom Drvo Javorovo. Objekat koji ti samo lokalac i može da preporuči, jer teško da bih isti pronašao nasumično tumarajući prestonicom. Jedan burger u ponudi, ali spektakularan – posvećenost istom, skladnost ukusa, soseva, meso, salata, onion rings – foodporn momenat, zaista. No, kao što pomenuh u jednom od prethodnih tekstova, o beogradskim burgerima konkretnije nekom drugom prilikom.
Dakle, Trezor. Zanimljiv podatak je da me je nasumično guglanje (pre nego što se rodila ideja da odradim jedan ovakav serijal) sa ključnim rečima “hamburgeri” i “Banjaluka” dovelo do bloga stanovitog Britanca Davida Baileya, koji od proteklog rata živi u Banjaluci, i između ostalog, opisuje mesta i dešavanja u najvećem gradu Srpske. Među tekstovima na blogu (koji se inspirativno zove The Banja Luka Blog), za oko mi je zapao jedan koji se ticao upravo burgera, sa provokativnim naslovom “Verovatno najbolji burger u Banja Luci”. Gospodin Bailey predstavio je upravo ovaj restoran, a pored fotki, tu se našao i video snimak – akcenat je bio na cheeseburgeru, kog je David opisao kao “najbolji burger koji je pojeo van Severne Amerike”. Krupna izjava, pomislih… Britanac ne bi trebalo da je imao bilo kakvih problema sa konzumiranjem burgera u matičnoj zemlji kad god i gde god mu je duša to poželela, a s obzirom na angažman u NATO-u i podatke na blogu, obišao je svet, te bi trebalo da zna šta priča.
Pa, da vidimo da li je zaista tako…
U Trezor meniju pod sekcijom Burgeri, upisani su Burger sa pomfritom i Cheeseburger sa pomrfitom, oba iste cene, ali drugačijih sastojaka. Ako biste napamet naručili ovaj drugi, bez konsultacije sa konobarom ili jelovnikom, dočekalo bi vas (ne)prijatno iznenađenje – naime, cheeseburger ne dolazi sa mesom, već sa pohovanim sirom! Samo pohovan sir, i prigodna salata, ništa mesina. Poprilično čudno, jer cheeseburger u teoriji, i u praksi, nikad nije samo pohovani komad sira, već meso sa topljenim (ili kakvim god) sirom preko, unutra ili ispod. Hoću reći, meso je obavezno u nečemu što se “burger” zove. Ali ne i u Trezoru. Odabir je tako pao na klasični Burger sa pomfritom, gde je već sve korektno kada su sastojci u pitanju, a sudeći po Davidovom video snimku, on je ili dobio standardni hamburger (jer meso je, čini mi se, bilo prisutno), ili je tada cheeseburger bio drugačijih sastojaka u odnosu na ovaj trenutni.
Od narudžbe do posluživanja prošlo je 15-ak minuta, tokom kojih osmotrih još jednom enterijer ovog restorana. Trezor je jedan od ukusnije uređenih lokala u Banjaluci. Divan restoran, odlično dizajniran, atmosfera izrazito prijatna i elegantna. Odiše popriličnom elitnošću, a i ostatak menija upravo je takav – gomila raznorazne hrane, uz dosta originalnih kombinacija umaka, soseva, uz razna pečenja, ribe, paste i slično. Veliki plus je i to što su cene sasvim pristojne, imajući u vidu da se ovaj restoran nalazi u strogom centru grada. Ukratko, reč je o idealnom mestu ako se premišljate gde da izvedete lepšu polovinu za kakvu godišnjicu, da proslavite rođendan, ili obeležite neki bitan datum sa kolegama sa posla… Kako bilo, stiže konobar, i burgeri su nam posluženi, uz Coca Colu kao preferirani izbor pića, što mi je bilo posebno drago, jer je konačno prekinuta dominacija Pepsija, koja me pratila u par prethodnih avantura.
Burger u Trezoru, kaže jelovnik, sastavljen je od peciva, mlevenog mesa, krispi slanine, sira, zelene salate i kiselih krastavaca, uz prilog u vidu pomfrita i kečapa. Lepo to sve izgleda, zaista – sa vizuelne strane, najveće ocene. Letimičnim pogledom na unutrašnjost burgera, ustanovio sam da nekakav sos ipak postoji, iako nije naveden u meniju. Kiseli krastavci ne postoje, iako su navedeni u meniju. Luk postoji, iako nije naveden u meniju. Krispi slanina nije baš slanina, više je to potencijalno suvi vrat, ali izrazito tanko rezan za bilo kakvu precizniju identifikaciju.
Zaista, ne mogu, a da se svaki put ne zapitam – da li je baš toliki problem držati se stavki iz jelovnika, onako kako su navedene? Nije sporno ništa, naravno da je sos dobrodošao, malo kome će smetati grilovani luk, ili će reći da burger nije valjao jer nedostaju kiseli krastavci, ali majku mu… Jelovnik je tu da se poštuje od slova do slova, jer čemu služi onda ako nije tako? Ne može jedan dan u burger ovo, drugi dan ono. Danas imamo kisele krastavce, pa ćemo da ih stavimo. Sutra nemamo, pa može luk da se ubaci… Tajna uspeha najvećih brendova na svetu je upravo u fanatičnom pridržavanju recepturi. Pedeset, 100 i više godina – ISTA RECEPTURA, ISTI SASTOJCI. Ne sme da bude nikakvog odstupanja, i gosti moraju da se naviknu da dobijaju isti, postojan ukus pri narudžbi određenog jela, a sastojci ne smeju da variraju od trenutnih zaliha u kuhinji ili dobrog/lošeg raspoloženja kuvara u smeni, koji će odokativno da proceni da li da ubaci nešto što juče nije, ili da izbaci neki sastojak jer mu je tako došlo. Kako god na to gledali, neko će možda reći da su sitnice u pitanju, ali potpisniku ovih redova to mnogo govori o samoj posvećenosti zaposlenih i generalno o restoranu – koji god da je u pitanju – a sa žalošću moram da konstatujem da je u većini do sad predstavljenih banjalučkih ugostiteljskih objekata bio prisutan isti problem – jedno u meniju, drugo na tanjiru.
Da se vratimo na burger. Sastojci su, dakle, nešto drugačiji u odnosu na navedene u jelovniku, pa idemo redom – sos se nalazi ispod mesa, te na unutrašnjosti gornjeg peciva, i po slobodnoj proceni reč je o kombinaciji majoneza, pavlake, limuna i luka. Nije loš taj sos i solidno ide uz meso i jela ove vrste. Meso bilo je poprilično “tanko” – ne bih rekao da ga je bilo više od 100-120 grama, a tekstura i stadijum pečenosti veoma podsećaju na McDonald’sov Big Mac. Tanki komadić mesa koji je OK kada je dobro začinjen i propraćen sa još jednim takvim kao što je slučaj sa Big Macom. Ovde, nažalost, ni jedno ni drugo nije ispoštovano – meso je bilo veoma slabo, skoro nikako začinjeno, osetno je nedostajalo i soli i bibera, a drugi komad bi dobro došao, jer posle ovog burgera, teško da ćete se osećati naročito sito. Topljeni sir bio je, po slobodnoj proceni, edamer ili neki sličan – ne baš prvi izbor kada je reč o siru za burger, ali jestiv je, odnosno nećete ga naročito ni osetiti. Kolutić luka je uredno grilovan, a zelena salata u jednom komadu – često nalećem na slično posluživanje u Banjaluci, te ne mogu a da se ne zapitam zašto tu salatu ne iseckaju, jer je znatno jednostavnije jesti je takvu, nego pojesti ovaj list grickajući komad po komad. Drugi problem je i što meso sklizne sa tog lista salate zbog svojih sokova koje ispusti tokom pečenja, pa je poprilično nezgodno sačuvati burger u jednom delu do kraja, ako jedete rukama.
Nažalost, malo šta je išlo u prilog Trezorovom burgeru ovoga puta – pored slabo začinjenog/bezukusnog mesa, solidan sos i ostali sastojci nisu mogli da se izbore sa veoma suvim i poprilično starim pecivom. Bez problema par dana je moglo biti staro, a nažalost, kuvar se nije setio da ga barem malo griluje i tako maskira tu činjenicu, pa je konzumiranje burgera ubrzo postalo poprilična borba i ne baš naročito prijatno iskustvo, jer suva i stara zemička preotela je ukus skoro u potpunosti. Šteta…
Moram da kažem da sam poprilično razočaran ovim burgerom. Očekivao sam više, jer u jednoj od ranijih poseta ovom restoranu, birao sam nešto drugo u meniju, i ostao oduševljen kvalitetom jela, a i lokal izgleda, kako već rekoh, poprilično “skupo”. Onda i već pomenuti Britanac… zaista ne znam šta je njemu bilo posluženo, ali ako je nešto poput ovog što je izneto pred mene, onda se brinem kakve je on burgere jeo u Britaniji i SAD.
Na kraju, Trezor svakako nije za otpisati kada je reč o drugim stavkama iz menija. Samo gledajte da to što naručite ne bude burger, jer očigledno je da im to nije naročito važan segment u ponudi… Možda sam jednostavno ubo pogrešan dan, ali to već ne bi trebalo da je moj problem, ili bilo kakvo validno opravdanje, zar ne?
~ Burger sa pomfritom ~
Lokacija: Restoran Trezor, Ivana Franje Jukića 7, Banja Luka
Cena: 6,5 KM (burger + krompirići)
Brzina usluge, cca: 15 minuta
Pecivo: 2/10 ● Meso: 5/10 ● Sos: 5/10 ● Prilozi: 5/10 ● Ukus: 4/10
(Kako funkcioniše sistem ocenjivanja?)
Generalna ocena:
4
